Šel Magnuson, slavista i sociolog, koji je prvi put došao u Beograd pre pola veka da bi izučavao naš jezik, kulturu i književnost, ovoga puta je pozvan da primi Zlatnu medalju Republike Srbije za jačanje saradnje Srbije i Švedske
Preuzeto iz Politike. Autor: Aleksandra Mijalković.
Profesor Šel Magnuson, Šveđanin, slavista i sociolog, redovno čita „Politiku” na internetu, kaže da je to najozbiljniji dnevni list u regionu. A kada doputuje u Beograd – ne više tako često kao nekada, dok se aktivno bavio istraživanjima Balkana, i dok nije otišao u penziju – uz naše novine kupi i sve političke nedeljnike kako bi se obavestio o svemu što se dešava u zemlji koju pomno proučava.
Ovoga puta, dr Magnuson je došao posebnim povodom, kao gost ambasade Švedske da primi državno odlikovanje, Zlatnu medalju Republike Srbije za zasluge u javnim i kulturnim delatnostima, posebno u jačanju saradnje Srbije i Švedske. Kao izvrstan poznavalac našeg jezika – govori ga bez greške – preveo je na švedski nekoliko srpskih pisaca i pesnika, a „u obrnutom smeru” tekstove o Ivi Andriću i, najnovije, stihove savremenih švedskih autora za 12. Festival poezije „Trgni se! – Treći trg” koji je nedavno održan u Srbiji.
U intervjuu za „Politiku” dr Magnuson objašnjava kada se prvi put zainteresovao za srpski jezik i književnost, zašto se opredelio da prevodi upravo Vaska Popu, Filipa Davida i Dragana Velikića, i kako se dogodilo da svoja sociološka interesovanja usmeri baš na Jugoslaviju, a onda na Srbiju.
– Moje zanimanje za slovenske jezike počelo je još u gimnaziji, u malom mestu Falun, 200 kilometara od Upsale, gde sam učio ruski. Kasnije sam, uz studije sociologije, odnosno istorije religija, počeo da „osluškujem” i jezike tadašnje Jugoslavije, jer je u to vreme, šezdesetih godina prošlog veka, mnogo ljudi iz SFRJ dolazilo da živi i radi u Švedskoj. Onda sam odlučio da upišem slavistiku. Prvi put sam došao u Beograd na godinu dana 1967, zahvaljujući razmeni studenata, da pišem rad o Strinbergu u jugoslovenskoj pozorišnoj i književnoj kritici, a onda sam, do 1970, uz pomoć stručnih stipendija više puta boravio ovde i u Skoplju, proučavajući jezik, književnost i kulturnu istoriju – kaže dr Magnuson.
Po povratku je predavao srpskohrvatski na Katedri za slavistiku u Upsali, a onda počeo da radi u Centru za istočnoevropske studije.
– U to vreme su u Švedskoj bile popularne istočnoevropske studije, i za svoj doktorski rad sam odabrao kao temu sekularizaciju u jugoslovenskom društvu, pa sam tim povodom 1974. ponovo došao u Beograd na godinu dana – priča dr Magnuson.
Usled ozbiljne bolesti, međutim, morao je da napravi kratku pauzu u karijeri. Promenio je i predmet izučavanja. Doktorska teza, koju je odbranio 1986, bila je posvećena Jugoslovenima u Švedskoj, a među njima su Srbi bili, sve do devedesetih, najveća grupa došljaka.
– Tih godina je na zajedničkom nordijskom tržištu postojala potreba za stranom kvalifikovanom radnom snagom, u Švedskoj je čak osnovan biro pri Ministarstvu rada koji je regrutovao radnike iz Jugoslavije, uglavnom medicinsko osoblje. Istovremeno je među našim socijaldemokratama jačalo interesovanje za jugoslovenski politički sistem, za samoupravljanje, a do Titovog pisma osećao se i veliki pomak u društvenim naukama, osnažila je kritička misao. Sve to je uticalo da mišljenje naših ljudi o Jugoslaviji, i Jugoslovenima u Švedskoj, bude veoma povoljno. Naši intelektualci su čak dolazili na radne akcije u tadašnju SFRJ – priseća se naš sagovornik.
Devedesetih godina se sve promenilo.
To se odrazilo i na Šela Magnusona koji je praćenje društvenih, političkih i kulturnih procesa na Balkanu usmerio ka etničkim konfliktima, masovnom nasilju, identitetu, etnicitetu, nacionalizmu.
– Bio sam saradnik Centra za migraciju i etničke odnose pri Univerzitetu Stokholm od 1994. do 1997, a zatim prešao u Centar za etničke odnose, gde sam bio uključen u projekat o holokaustu i genocidu. Logično, usmerio sam pažnju na ono što se događa u bivšoj Jugoslaviji. Proučavao sam međunarodne konvencije i druga dokumenta i došao do zaključka da u BiH nije bilo genocida. Genocid je ono što se desilo Jevrejima u Drugom svetskom ratu i Jermenima u Turskoj. U Ruandi je takođe bio genocid, dakle, pokušaj da se potpuno ili delimično uništi jedan narod. Imam utisak da se danas suviše olako koristi ova reč, a ako je sve genocid, onda više ništa nije genocid! Kao da niste pravi narod, ako niste bili žrtva genocida – komentariše dr Magnuson koji je na tu temu napisao i knjigu „Genocid kao metafora. Slika o ratu u Bosni i Hercegovini“.
Sad se ponovo vratio književnosti. Prevodi Velikićevog „Islednika”.
– Prvi moji prevodi sa srpskog su bili stihovi Vaska Pope, koga sam upoznao preko jednog ovdašnjeg prijatelja. Bio je zanimljiva osoba i pamtim žive razgovore koje smo vodili. Knjigu „Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida zapazio sam kad je dobila Ninovu nagradu, ali mi je i sama tema o kojoj govori veoma bliska, takva je bila i priča jednog dela moje porodice. A Velikić je svakako jedan od savremenih autora koji će naići na interesovanje švedskih čitalaca – smatra naš sagovornik.
Pola veka je prošlo između prvog i ovog poslednjeg Magnusonovog boravka u Beogradu. Šta je ostalo isto, šta se promenilo?
– Ista je srdačnost, ljubaznost i dobronamernost ljudi. Ovde se uvek osećam dobro, i dobrodošao. Ne samo zato što sam „osvedočeni prijatelj Srba” i prevodilac sa srpskog jezika. Razlika je u tome što je Beograd postao deo globalne kulture, u kojoj svi gradovi počinju da liče jedan na drugi. Ali ono što je drugačije, a oduševilo me, jesu boje. Nekada je Beograd bio siv, a sada je beo i šaren, i to zaista prija oku – ističe dr Magnuson.
